Zašto ljudi slabo izlaze?

Juče sam pročitao fantastičan tekst našeg sugrađanina Adnana Džonlića (Grad bez (dovoljno) gledalaca) koji me bacio u razmišljanje. Naime, i sam već odavno razmišljam slično i svjestan sam da ovaj grad sve više poprima oblike neke na prvi pogled neobjašnjive učmalosti. Vrtimo se u krugu između kukanja kako se ništa ne dešava u gradu do toga da i ono što se dešava prođe nezapaženo i vrlo slabo posjećeno – osim kad ne govorimo o utakmicama reprezentacije.

Razmišljam tako od juče zašto je to tako, preispitujem sebe i činjenicu da se sve teže i sam pokrećem da pogledam bilo kakvo dešavanje u gradu. Znam da nije neko objašnjenje ali meni je jako glupo kada na svim eventima gledam šačicu istih ljudi što me trajno deprimiralo i odvojilo od posjeta nekim manifestacijama. Stvarno, već ne znam koje kolo po redu planiram i nikako da odem na rukometnu utakmicu u Arenu, o košarci već odavno ne razmišljam, fudbal takođe ne pratim. Jedino sam redovan na pozorišnim predstavama i kako stvari stoje biću redovan u kinu. Pogledao sam i izložbu Safeta Zeca koja je u sklopu MESS-a održana u pozorištu. Koncerte posjećujem u skladu sa vlastitim interesovanjima, nije me bilo među publikom koja je gledala Halida ali sam gledao Čolu.

Sam Ado je naglasio jedan veliki problem našeg grada – činjenica je da su se skoro svi (moguće i svi) koncerti u Areni poklopili sa odigravanjem utakmice na stadionu, i uopšte nije čudno da se preklapaju termini održavanja bilo kakvih manifestacija. To samo za sebe govori koliko uopšte razmišljaju ljudi koji organizuju bilo šta. Moje lično mišljenje jeste da bi vrlo vjerovatno mnogo više razmišljali kad bi njihova zarada – plata – profit zavisila od broja posjetilaca. Kada bi na primjer opstanak i finansiranje Nogometnog kluba „Čelik“ zavisilo od toga koliko dođe gledalaca na stadion garantovano niko od odgovornih ne bi spavao jer bi stalno razmišljao o tome kako da dovede gledaoce na stadion. Ili na primjer kada bi plata zaposlenih ljudi – menadžera u Gradskoj Areni zavisila od toga koliko ljudi mjesečno posjeti istu tada bi ti ljudi vrlo dobro pazili kad će zakazati bilo kakav koncert. Konsultovali bi i gradske vlasti, i horoskope i onu vidovitu Aziru skupa sa kašikama.

Opštepoznata je činjenica da je sport na čitavom prostoru bivše države na jako niskim granama tako da nije izuzetak ni to što je u Zenici stanje isto. Ja se ne mogu natjerati da odem u prelijepu Arenu i da gledam košarku kad sam puno bolju igru nekada,mogao vidjeti na Kamberović polju.

Ne mogu se natjerati da gledam kojekakva prenemaganja na terenu kad sam u istom ovom gradu gledao ljude koji su igrali iz čiste ljubavi, strasti, želje, te tako dolazili do velikih karijera. Nisu kao danas sa petnaest maštali o vilamana moru, vrećama para i ostalom, maštali su da nauče da igraju, pa su i mimo standardnih treninga trenirali za sebe. Ovdje djeca sa sedam godina počnu trenirati i tad se počnu ponašati kao zvijezde. Imamo jako mnogo Salierija ali nikako da nam se u sportskom svijetu pojavi Mozart.Rezultat su nam prazne dvorane koje izgledaju prelijepo.

Zato ja ne idem na sportske događaje mada sam odlučio u petak otići u Arenu da odgledam rukomet (nadam se da neću biti sam i da će doći još ljudi). I zato sam redovan u pozorištu – tamo se sve više vidi neka nova, pozitivna energija koja i pored novčane oskudice i lošeg stanja koje vlada isplivava na površinu. Tamo se konačno okupila ekipa glumaca koja ako ništa drugo voli to što radi i rade to sa strašću. A time nadoknađuju sve ostalo – i nedostatak novca, i loše uslove, i činjenicu da u ovom gradu jako malo ljudi ima naviku da ide u pozorište, i loš marketing koji ih prati, sve. Jer nije lako spremati jednu predstavu nekoliko mjeseci i onda je igrati pred vrlo često polupraznom dvoranom. A oni je i tad igraju sa istim žarom kao i kad je premijera. Za puno manje plate i mnogo manje slave nego kojekakvi fudbalerčići iz NK „Čelik“. Nadam se da je ovakvo stanje u mom gradu samo prolazno i da će se nekad stvari odvijati u drugačijem pravcu.

A za one koji imaju volje i želje za društvena događanja da kažem da je 28. novembra u Zenici Ibrica Jusić. Koliko sam čuo gostuje u restoranu „Trubadur“ tako da se tamo možete raspitati za pojedinosti. 23. Decembra je u Areni Oliver Dragojević pa se i to može pogledati.

I da – vidimo se u petak (13. novembra) u Areni na rukometu!