Nešto skoro sasvim lično

Pisanje bloga koji dosegne stanovitu čitanost ima zaista čudnih propratnih manifestacija.

Ovih dana, obzirom da je ''dijaspora'' u zenitu svoje svakogodišnje ophodnje rodnoga grada, skoro svakodnevno se susrećem sa ljudima koji mi prilaze i pružaju ruku čestitajući na mom blogu. Redoviti su hvalospijevi i one ustaljene priče o liječenju nostalgije kroz čitanje mojih švrljotina. Baš sinoć mi je prišao jedan drag dečko koji mi je rekao da je otišao iz Zenice kao dijete, ali da uživa čitajući Blentovena, tamo negdje u San Francisku. Ne mogu reči da ne gode takvi susreti, ali na žalost ima i onih susreta zbog kojih zamrzim pisanje bloga.

Danima već dobijam komentare kako sam: papak, slabić i još što šta, zbog toga što sam izbrisao linkove za sajtove moje bivše djevojke sa svoje stranice. Od kada znam za sebe navikao sam se na to da me ljudi proglašavaju najgorim na svijetu bez ikakvog razloga, ali ovoga puta ću morati prekinuti svoj Gandhijevsko-gentlmenski stav i progovoriti o svojoj bivšoj vezi.

Prije svega, linkove nisam ni postavio na svoju stranicu JA, nego ona, Hana. Ona je i izbrisala te linkove nakon jednog maila u kom smo shvatili koliko smo različiti. Ja sam oduvijek smatrao da se dvoje ljudi trebaju razići kao civilizovana gospoda, nešto poput Češke i Slovačke, a ne kao nas dvoje, kao bivša nam država Jugoslavija, sa puno bola i tuge. Hana je i nakon prekida puštala na Blentovena neke moje postove jer sam ja cyber polupismen i nikako ne uspijevam prilagoditi font pisane riječi onome koji je ona odabirala. Dokaze za to vidite na zadnjih par postova gdje se očito vidi da nema tog njenog vizualnog štiha.

Ono što mi najviše smeta je i interesovanje ljudi za razloge prekida. Prije neku noć je najpoznatiji BiH fudbaler u penziji sa svojim prijateljem čevabdžijom pokušavao analizirati moj izgled i dovodio ga u vezu sa mojim skorašnjim prekidom. Ok, znam ja da sam pisanjem bloga postao napola javna ličnost, ali mi smeta toliko zadiranje u intimu. Smršao sam deset kila jer sam u zadnjih mjesec dana dobio nekakvu neurozu želuca, ali to nema baš stoprocentne veze sa mojim ljubavnim životom. Patio sam, a moram reći da mi još uvijek nije baš svejedno jer sam se zaglavio u nekakvom tunelu. Znate ono što ste gledali u nekim filmovima (npr. Duh) u kom čovjek umre, a još nije otišao na onaj svijet, nego je zaglavio u tunelu. Dragom Bogu hvala, ja nisam umro, ali sam u sličnoj situaciji jer mi racio govori da nisam sa Hanom, ali ja to ne mogu sebi baš najbolje protumačiti. Trudim se da se ne srećemo jer me boli kada okrene glavu od mene i sam sebe dovodim u čudne situacije, poput one kada nisam htio otići na koncert za maloga Samira Dilavera koji je bio u 072, da ne bih susreo nju koja je bila jedan od organizatora tog koncerta.

Što se tiće naše veze tu će oni znatiželjniji ostati uskračeni za pobliže informacije jer sam pristalica toga da se mrtvi ostave na miru. Samo ću reći da ona nije kriva za to što nismo skupa jer sam ja konstantno radio greške koje su se godinama taložile i stvorile kod nje osječaj koji je doveo NAS do kraja.

Ovih dana ću se potruditi na naučim kako se ubacuje link pa ću ponovno postaviti njen link na svoju stranicu, a do tad vam mogu napisati samo adresu na kojoj možete naći ono što ona piše.www.bosanka.net. Nisam nikada htio pisati o svojoj intimi ali sam morao neke stvari da razjasnim, stoga vas molim da mi oprostite na uzurpaciji ovog internet prostora za moje lične nebuloze.